Other Translations: Deutsch , English , Lietuvių kalba
From:
Saṁyutta Nikāya 12.63 Budini govori tematski grupisani 12.63
7. Mahāvagga 7. Veliko poglavlje
Puttamaṁsasutta Sinovljevo meso
Sāvatthiyaṁ … Kraj Sāvatthīja.
“cattārome, bhikkhave, āhārā bhūtānaṁ vā sattānaṁ ṭhitiyā sambhavesīnaṁ vā anuggahāya. „Monasi, postoje četiri vrste hrane za održavanje bića koja su već nastala i za podršku onima koja tek treba da se rode.
Katame cattāro? Koje četiri?
Kabaḷīkāro āhāro oḷāriko vā sukhumo vā, phasso dutiyo, manosañcetanā tatiyā, viññāṇaṁ catutthaṁ. Fizičke namirnice kao hrana, gruba ili fina; kontakt kao druga; namera vezana za um kao treća; svest kao četvrta.
Ime kho, bhikkhave, cattāro āhārā bhūtānaṁ vā sattānaṁ ṭhitiyā sambhavesīnaṁ vā anuggahāya. To su četiri vrste hrane za održavanje bića koja su već nastala i za podršku onima koja tek treba da se rode.
Kathañca, bhikkhave, kabaḷīkāro āhāro daṭṭhabbo? A kako, monasi, treba gledati na fizičke namirnice kao hranu?
Seyyathāpi, bhikkhave, dve jāyampatikā parittaṁ sambalaṁ ādāya kantāramaggaṁ paṭipajjeyyuṁ. Zamislite ženu i muža koji krenu na put preko pustinje sa malo zaliha.
Tesamassa ekaputtako piyo manāpo. A sa njima i sin jedinac, drag i voljen.
Atha kho tesaṁ, bhikkhave, dvinnaṁ jāyampatikānaṁ kantāragatānaṁ yā parittā sambalamattā, sā parikkhayaṁ pariyādānaṁ gaccheyya. I dok su išli pustinjom, njihove male zalihe se potroše i nestanu,
Siyā ca nesaṁ kantārāvaseso anatiṇṇo. a pred njima je još uvek ostao deo pustinje koji treba preći.
Atha kho tesaṁ, bhikkhave, dvinnaṁ jāyampatikānaṁ evamassa: Onda žena i muž pomisliše:
‘amhākaṁ kho yā parittā sambalamattā sā parikkhīṇā pariyādiṇṇā. ’Naše male zalihe hrane su potrošene i nestale,
Atthi cāyaṁ kantārāvaseso anittiṇṇo. a pred nama je još uvek ostao deo pustinje koji treba preći.
Yannūna mayaṁ imaṁ ekaputtakaṁ piyaṁ manāpaṁ vadhitvā vallūrañca soṇḍikañca karitvā puttamaṁsāni khādantā evaṁ taṁ kantārāvasesaṁ nitthareyyāma, mā sabbeva tayo vinassimhā’ti. Kako bi bilo da ubijemo sina jedinca, dragog i voljenog, napravimo sušeno i začinjeno meso, pa jedući meso našeg sina pređemo ostatak pustinje, da ne bismo svi troje propali?’
Atha kho te, bhikkhave, dve jāyampatikā taṁ ekaputtakaṁ piyaṁ manāpaṁ vadhitvā vallūrañca soṇḍikañca karitvā puttamaṁsāni khādantā evaṁ taṁ kantārāvasesaṁ nitthareyyuṁ. I tako, monasi, ta žena i muž ubiju sina jedinca, dragog i voljenog, napraviše sušeno i začinjeno meso, pa jedući meso svog sina pređoše ostatak pustinje.
Te puttamaṁsāni ceva khādeyyuṁ, ure ca paṭipiseyyuṁ: A dok su jeli meso svoga sina, udarali su se u grudi vičući:
‘kahaṁ, ekaputtaka, kahaṁ, ekaputtakā’ti. ’Gde si, naš sine jedinče? Gde si, naš sine jedinče?’
Taṁ kiṁ maññatha, bhikkhave, Šta mislite, monasi?
api nu te davāya vā āhāraṁ āhāreyyuṁ, madāya vā āhāraṁ āhāreyyuṁ, maṇḍanāya vā āhāraṁ āhāreyyuṁ, vibhūsanāya vā āhāraṁ āhāreyyun”ti? Da li su oni jeli tu hranu radi zabave, radi uživanja, radi fizičke lepote ili privlačnosti?”
“No hetaṁ, bhante”. „Sigurno da nisu poštovani.”
“Nanu te, bhikkhave, yāvadeva kantārassa nittharaṇatthāya āhāraṁ āhāreyyun”ti? „Zar nisu jeli tu hranu samo da bi prešli pustinju?”
“Evaṁ, bhante”. „Svakako da jesu, poštovani.”
“‘Evameva khvāhaṁ, bhikkhave, kabaḷīkāro āhāro daṭṭhabbo’ti vadāmi. Isto tako, kažem vam, treba gledati na fizičke namirnice kao hranu.
Kabaḷīkāre, bhikkhave, āhāre pariññāte pañca kāmaguṇiko rāgo pariññāto hoti. Kada se, monasi, fizičke namirnice kao hrana potpuno razumeju, tada je strast za pet struna čulnog zadovoljstva potpuno shvaćena.
Pañca kāmaguṇike rāge pariññāte natthi taṁ saṁyojanaṁ yena saṁyojanena saṁyutto ariyasāvako puna imaṁ lokaṁ āgaccheyya. Kada je strast za pet struna čulnog zadovoljstva potpuno shvaćena, tada nema više onog okova kojim vezan plemeniti učenik ponovo dolazi na ovaj svet.
Kathañca, bhikkhave, phassāhāro daṭṭhabbo? A kako, monasi, treba gledati na kontakt kao hranu?
Seyyathāpi, bhikkhave, gāvī niccammā kuṭṭañce nissāya tiṭṭheyya. Ye kuṭṭanissitā pāṇā te naṁ khādeyyuṁ. Zamislite kravu kojoj je oderana koža. Ako stoji naslonjena na zid, bića koja žive u zidu je grizu.
Rukkhañce nissāya tiṭṭheyya, ye rukkhanissitā pāṇā te naṁ khādeyyuṁ. Ako stoji naslonjena na drvo, bića koja žive u drvetu je grizu.
Udakañce nissāya tiṭṭheyya, ye udakanissitā pāṇā te naṁ khādeyyuṁ. Ako stoji u vodi, bića koja žive u vodi je grizu.
Ākāsañce nissāya tiṭṭheyya, ye ākāsanissitā pāṇā te naṁ khādeyyuṁ. Ako stoji na vazduhu, bića koja žive u vazduhu je grizu.
Yaṁ yadeva hi sā, bhikkhave, gāvī niccammā nissāya tiṭṭheyya, ye tannissitā pāṇā te naṁ khādeyyuṁ. Gde god da ta krava kojoj je oderana koža stane, bića koja tu žive je grizu.
Evameva khvāhaṁ, bhikkhave, ‘phassāhāro daṭṭhabbo’ti vadāmi. Isto tako, monasi, kažem vam da treba gledati na kontakt kao hranu.
Phasse, bhikkhave, āhāre pariññāte tisso vedanā pariññātā honti. Kada se kontakt kao hrana potpuno razume, tada su tri osećaja potpuno shvaćena.
Tīsu vedanāsu pariññātāsu ariyasāvakassa natthi kiñci uttarikaraṇīyanti vadāmi. Kada su tri osećaja potpuno shvaćena, kažem vam da za plemenitog učenika ne postoji ništa više što bi trebalo učiniti.
Kathañca, bhikkhave, manosañcetanāhāro daṭṭhabbo? A kako, monasi, treba gledati na nameru vezanu za um kao hranu?
Seyyathāpi, bhikkhave, aṅgārakāsu sādhikaporisā puṇṇā aṅgārānaṁ vītaccikānaṁ vītadhūmānaṁ. Zamislite da postoji rupa, dublja nego što je visina čoveka, puna užarenog ugljevlja bez plamena i dima.
Atha puriso āgaccheyya jīvitukāmo amaritukāmo sukhakāmo dukkhappaṭikūlo. Onda naiđe čovek koji želi da živi, ne želi da umre, želi sreću i gnuša se patnje.
Tamenaṁ dve balavanto purisā nānābāhāsu gahetvā taṁ aṅgārakāsuṁ upakaḍḍheyyuṁ. I dva snažna čoveka ga zgrabe za ruke i vuku ka toj jami sa užarenim ugljevljem.
Atha kho, bhikkhave, tassa purisassa ārakāvassa cetanā ārakā patthanā ārakā paṇidhi. Tada bi, monasi, volja tog čoveka bila da bude daleko, želja da bude daleko, namera da bude daleko (od jame).
Taṁ kissa hetu? A zašto?
Evañhi, bhikkhave, tassa purisassa hoti: Zato što taj čovek ovako razmišlja:
‘imañcāhaṁ aṅgārakāsuṁ papatissāmi, tatonidānaṁ maraṇaṁ vā nigacchāmi maraṇamattaṁ vā dukkhan’ti. ’Ako upadnem u ovu jamu sa užarenim ugljevljem, to će mi doneti smrt ili patnju ravnu smrti.’
Evameva khvāhaṁ, bhikkhave, ‘manosañcetanāhāro daṭṭhabbo’ti vadāmi. Isto tako, kažem vam, treba gledati na nameru vezanu za um kao hranu.
Manosañcetanāya, bhikkhave, āhāre pariññāte tisso taṇhā pariññātā honti. Kada se, monasi, namera vezana za um kao hrana potpuno razume, tada su tri vrste žudnje potpuno shvaćene.
Tīsu taṇhāsu pariññātāsu ariyasāvakassa natthi kiñci uttarikaraṇīyanti vadāmi. Kada su tada su tri vrste žudnje potpuno shvaćene, kažem vam da za plemenitog učenika ne postoji ništa više što bi trebalo učiniti.
Kathañca, bhikkhave, viññāṇāhāro daṭṭhabbo? A kako, monasi, treba gledati na svest kao hranu?
Seyyathāpi, bhikkhave, coraṁ āgucāriṁ gahetvā rañño dasseyyuṁ: Zamislite, monasi, da uhvate razbojnika, prestupnika, i izvedu ga pred kralja:
‘ayaṁ te, deva, coro āgucārī, imassa yaṁ icchasi taṁ daṇḍaṁ paṇehī’ti. ’Ovo je, veličanstvo, razbojnik, prestupnik. Kaznite ga kaznom kakvu želite.’
Tamenaṁ rājā evaṁ vadeyya: I kralj kaže:
‘gacchatha, bho, imaṁ purisaṁ pubbaṇhasamayaṁ sattisatena hanathā’ti. ’Idite, ljudi, i ujutru izbodite ovog čoveka sa stotinu kopalja.’
Tamenaṁ pubbaṇhasamayaṁ sattisatena haneyyuṁ. I oni ga ujutru izbodu sa stotinu kopalja.
Atha rājā majjhanhikasamayaṁ evaṁ vadeyya: Onda kralj u podne upita:
‘ambho, kathaṁ so puriso’ti? ’Ljudi, kako je onaj čovek?’
‘Tatheva, deva, jīvatī’ti. ’Još uvek je živ, veličanstvo.’
Tamenaṁ rājā evaṁ vadeyya: A kralj kaže:
‘gacchatha, bho, taṁ purisaṁ majjhanhikasamayaṁ sattisatena hanathā’ti. ’Idite, ljudi, i u podne izbodite tog čoveka sa stotinu kopalja.’
Tamenaṁ majjhanhikasamayaṁ sattisatena haneyyuṁ. I oni ga u podne izbodu sa stotinu kopalja.
Atha rājā sāyanhasamayaṁ evaṁ vadeyya: Onda kralj uveče upita:
‘ambho, kathaṁ so puriso’ti? ’Ljudi, kako je onaj čovek?’
‘Tatheva, deva, jīvatī’ti. ’Još uvek je živ, veličanstvo.’
Tamenaṁ rājā evaṁ vadeyya: A kralj kaže:
‘gacchatha, bho, taṁ purisaṁ sāyanhasamayaṁ sattisatena hanathā’ti. ’Idite, ljudi, i uveče izbodite tog čoveka sa stotinu kopalja.’
Tamenaṁ sāyanhasamayaṁ sattisatena haneyyuṁ. I oni ga uveče izbodu sa stotinu kopalja.
Taṁ kiṁ maññatha, bhikkhave, Šta mislite, monasi?
api nu so puriso divasaṁ tīhi sattisatehi haññamāno tatonidānaṁ dukkhaṁ domanassaṁ paṭisaṁvediyethā”ti? Da li bi taj čovek, koga tokom dana izbodu sa tri stotine kopalja, zbog toga osećao bol i tugu?”
“Ekissāpi, bhante, sattiyā haññamāno tatonidānaṁ dukkhaṁ domanassaṁ paṭisaṁvediyetha; „Poštovani, čak i da ga izbodu samo jednim kopljem, zbog toga bi osećao bol i tugu;
ko pana vādo tīhi sattisatehi haññamāno”ti. a šta tek reći za tri stotine kopalja!”
“Evameva khvāhaṁ, bhikkhave, viññāṇāhāro daṭṭhabboti vadāmi. „Isto tako, monasi, kažem vam da treba gledati na svest kao hranu.
Viññāṇe, bhikkhave, āhāre pariññāte nāmarūpaṁ pariññātaṁ hoti, nāmarūpe pariññāte ariyasāvakassa natthi kiñci uttarikaraṇīyanti vadāmī”ti. Kada se svest kao hrana potpuno razume, tada je mentalno-materijalno potpuno shvaćeno. A kada je mentalno-materijalno potpuno shvaćeno, kažem vam da za plemenitog učenika ne postoji ništa više što bi trebalo učiniti.”
Tatiyaṁ.