Other Translations: Deutsch , English , Italiano , Lietuvių kalba , ру́сский язы́к
From:
Majjhima Nikāya 58 Budni govori srednje dužine 58
Abhayarājakumārasutta Govor princu Abhayi
Evaṁ me sutaṁ—Ovako sam čuo.
ekaṁ samayaṁ bhagavā rājagahe viharati veḷuvane kalandakanivāpe. Jednom je Blaženi boravio kraj Rāđagahe, u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice.
Atha kho abhayo rājakumāro yena nigaṇṭho nāṭaputto tenupasaṅkami; upasaṅkamitvā nigaṇṭhaṁ nāṭaputtaṁ abhivādetvā ekamantaṁ nisīdi. Ekamantaṁ nisinnaṁ kho abhayaṁ rājakumāraṁ nigaṇṭho nāṭaputto etadavoca: Tada princ Abhaya dođe do Nigaṇṭhe Nātaputte, pokloni mu se i sede sa strane. Na to Nigaṇṭha Nātaputta reče:
“ehi tvaṁ, rājakumāra, samaṇassa gotamassa vādaṁ āropehi. „Idi, prinče, pobij učenje askete Gotame i ovakav dobar glas će se o tebi proširiti:
Evaṁ te kalyāṇo kittisaddo abbhuggacchissati: ’Princ Abhaya je pobio učenje askete Gotame, koji je toliko moćan i ubedljiv.’
‘abhayena rājakumārena samaṇassa gotamassa evaṁ mahiddhikassa evaṁ mahānubhāvassa vādo āropito’”ti. „Ali kako, gospodine, da pobijem njegovo učenje?”
“Yathā kathaṁ panāhaṁ, bhante, samaṇassa gotamassa evaṁ mahiddhikassa evaṁ mahānubhāvassa vādaṁ āropessāmī”ti?
“Ehi tvaṁ, rājakumāra, yena samaṇo gotamo tenupasaṅkama; upasaṅkamitvā samaṇaṁ gotamaṁ evaṁ vadehi: „Prinče, idi do askete Gotame i kaži mu: ’Poštovani, da li bi Tathāgata izgovorio reč koja se drugima ne bi dopala, koja bi im bila neprijatna?’
‘bhāseyya nu kho, bhante, tathāgato taṁ vācaṁ yā sā vācā paresaṁ appiyā amanāpā’ti?
Sace te samaṇo gotamo evaṁ puṭṭho evaṁ byākaroti: Ako asketa Gotama na takvo pitanje kaže: ’Tathāgata bi, prinče, izgovorio reč koja se drugima ne bi dopala, koja bi im bila neprijatna’, onda mu reci:
‘bhāseyya, rājakumāra, tathāgato taṁ vācaṁ yā sā vācā paresaṁ appiyā amanāpā’ti, tamenaṁ tvaṁ evaṁ vadeyyāsi:
‘atha kiñcarahi te, bhante, puthujjanena nānākaraṇaṁ? ’Pa kakva je onda razlika između vas i običnog čoveka?
Puthujjanopi hi taṁ vācaṁ bhāseyya yā sā vācā paresaṁ appiyā amanāpā’ti. Jer i običan čovek može da izgovori reč koja se drugima ne bi dopala, koja bi im bila neprijatna.’
Sace pana te samaṇo gotamo evaṁ puṭṭho evaṁ byākaroti: Ako asketa Gotama na takvo pitanje kaže: ’Tathāgata, prinče, ne bi izgovorio reč koja se drugima ne bi dopala, koja bi im bila neprijatna’, onda mu reci:
‘na, rājakumāra, tathāgato taṁ vācaṁ bhāseyya yā sā vācā paresaṁ appiyā amanāpā’ti, tamenaṁ tvaṁ evaṁ vadeyyāsi:
‘atha kiñcarahi te, bhante, devadatto byākato: ’Pa zašto ste objavili o Devadatti:
“āpāyiko devadatto, nerayiko devadatto, kappaṭṭho devadatto, atekiccho devadatto”ti? „Devadatta će sigurno završiti u svetu lišavanja, u čistilištu, Devadatta će ostati (u čistilištu) čitav eon, Devadatta je nepopravljiv”?
Tāya ca pana te vācāya devadatto kupito ahosi anattamano’ti. Devadatta je bio besan i nezadovoljan zbog vaših reči.’
Imaṁ kho te, rājakumāra, samaṇo gotamo ubhatokoṭikaṁ pañhaṁ puṭṭho samāno neva sakkhiti uggilituṁ na sakkhiti ogilituṁ. Kad asketi Gotami postaviš ovakvo pitanje nalik dvokrakoj udici, neće biti u stanju ni da ga proguta, ni da ga ispljune.
Seyyathāpi nāma purisassa ayosiṅghāṭakaṁ kaṇṭhe vilaggaṁ, so neva sakkuṇeyya uggilituṁ na sakkuṇeyya ogilituṁ; Ako bi se gvozdeni šiljak zaglavio u čovekovom grlu, on ne bi bio u stanju ni da ga proguta, ni da ga ispljune;
evameva kho te, rājakumāra, samaṇo gotamo imaṁ ubhatokoṭikaṁ pañhaṁ puṭṭho samāno neva sakkhiti uggilituṁ na sakkhiti ogilitun”ti. isto tako, prinče, kada asketi Gotami postaviš pitanje nalik dvokrakoj udici, neće biti u stanju ni da ga proguta, ni da ga ispljune.”
“Evaṁ, bhante”ti kho abhayo rājakumāro nigaṇṭhassa nāṭaputtassa paṭissutvā uṭṭhāyāsanā nigaṇṭhaṁ nāṭaputtaṁ abhivādetvā padakkhiṇaṁ katvā yena bhagavā tenupasaṅkami; upasaṅkamitvā bhagavantaṁ abhivādetvā ekamantaṁ nisīdi. „Da, poštovani gospodine”, odgovori princ Abhaya. Onda ustade sa svog mesta, pokloni se Nigaṇṭha Nātaputti te pazeći da mu ovaj ostane sa desne strane, otide do Blaženog. Pošto se pokloni Blaženom, sede sa strane, pogleda u sunce i pomisli:
Ekamantaṁ nisinnassa kho abhayassa rājakumārassa sūriyaṁ ulloketvā etadahosi:
“akālo kho ajja bhagavato vādaṁ āropetuṁ. „Danas je suviše kasno za pobijanje učenja Blaženoga.
Sve dānāhaṁ sake nivesane bhagavato vādaṁ āropessāmī”ti bhagavantaṁ etadavoca: Pobiću učenje Blaženog u sopstvenoj kući sutra.” Potom reče Blaženome:
“adhivāsetu me, bhante, bhagavā svātanāya attacatuttho bhattan”ti. „Poštovani gospodine, neka Blaženi, zajedno s trojicom monaha, prihvati od mene dar hrane za sutra”.
Adhivāsesi bhagavā tuṇhībhāvena. Blaženi ćutke prihvati ovaj predlog.
Atha kho abhayo rājakumāro bhagavato adhivāsanaṁ viditvā uṭṭhāyāsanā bhagavantaṁ abhivādetvā padakkhiṇaṁ katvā pakkāmi. Videvši da je Blaženi prihvatio, princ Abhaya ustade sa svog mesta, pokloni se Blaženom te pazeći da mu ovaj ostane sa desne strane, otide.
Atha kho bhagavā tassā rattiyā accayena pubbaṇhasamayaṁ nivāsetvā pattacīvaramādāya yena abhayassa rājakumārassa nivesanaṁ tenupasaṅkami; upasaṅkamitvā paññatte āsane nisīdi. Kada se noć završi, rano ujutro, Blaženi se obuče, uze svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač te otide do kuće princa Abhaye i sede na pripremljeno mesto.
Atha kho abhayo rājakumāro bhagavantaṁ paṇītena khādanīyena bhojanīyena sahatthā santappesi sampavāresi. Princ Abhaya je lično poslužio i raznim ukusnim jelima zadovoljio Blaženoga.
Atha kho abhayo rājakumāro bhagavantaṁ bhuttāviṁ onītapattapāṇiṁ aññataraṁ nīcaṁ āsanaṁ gahetvā ekamantaṁ nisīdi. Kada je Blaženi jeo i izvadio prste iz prosjačke zdele, princ Abhaya sede na niže mesto i reče Blaženome:
Ekamantaṁ nisinno kho abhayo rājakumāro bhagavantaṁ etadavoca:
“bhāseyya nu kho, bhante, tathāgato taṁ vācaṁ yā sā vācā paresaṁ appiyā amanāpā”ti? „Da li bi Tathāgata izgovorio reč koja se drugima ne bi dopala, koja bi im bila neprijatna?”
“Na khvettha, rājakumāra, ekaṁsenā”ti. „Prinče, ne postoji jednoznačni odgovor na to pitanje.”
“Ettha, bhante, anassuṁ nigaṇṭhā”ti. „Onda je, poštovani, plan Nigaṇṭha Nātaputte propao.”
“Kiṁ pana tvaṁ, rājakumāra, evaṁ vadesi:
‘ettha, bhante, anassuṁ nigaṇṭhā’”ti?
“Idhāhaṁ, bhante, yena nigaṇṭho nāṭaputto tenupasaṅkami; upasaṅkamitvā nigaṇṭhaṁ nāṭaputtaṁ abhivādetvā ekamantaṁ nisīdiṁ. Ekamantaṁ nisinnaṁ kho maṁ, bhante, nigaṇṭho nāṭaputto etadavoca: Onda princ Abhaya prepriča svoj razgovor sa Nigaṇṭha Nātaputtom.
‘ehi tvaṁ, rājakumāra, samaṇassa gotamassa vādaṁ āropehi.
Evaṁ te kalyāṇo kittisaddo abbhuggacchissati—
abhayena rājakumārena samaṇassa gotamassa evaṁ mahiddhikassa evaṁ mahānubhāvassa vādo āropito’ti.
Evaṁ vutte, ahaṁ, bhante, nigaṇṭhaṁ nāṭaputtaṁ etadavocaṁ:
‘yathā kathaṁ panāhaṁ, bhante, samaṇassa gotamassa evaṁ mahiddhikassa evaṁ mahānubhāvassa vādaṁ āropessāmī’ti?
‘Ehi tvaṁ, rājakumāra, yena samaṇo gotamo tenupasaṅkama; upasaṅkamitvā samaṇaṁ gotamaṁ evaṁ vadehi:
“bhāseyya nu kho, bhante, tathāgato taṁ vācaṁ yā sā vācā paresaṁ appiyā amanāpā”ti?
Sace te samaṇo gotamo evaṁ puṭṭho evaṁ byākaroti:
“bhāseyya, rājakumāra, tathāgato taṁ vācaṁ yā sā vācā paresaṁ appiyā amanāpā”ti, tamenaṁ tvaṁ evaṁ vadeyyāsi:
“atha kiñcarahi te, bhante, puthujjanena nānākaraṇaṁ?
Puthujjanopi hi taṁ vācaṁ bhāseyya yā sā vācā paresaṁ appiyā amanāpā”ti.
Sace pana te samaṇo gotamo evaṁ puṭṭho evaṁ byākaroti:
“na, rājakumāra, tathāgato taṁ vācaṁ bhāseyya yā sā vācā paresaṁ appiyā amanāpā”ti, tamenaṁ tvaṁ evaṁ vadeyyāsi—
atha kiñcarahi te, bhante, devadatto byākato:
“āpāyiko devadatto, nerayiko devadatto, kappaṭṭho devadatto, atekiccho devadatto”ti?
Tāya ca pana te vācāya devadatto kupito ahosi anattamano’ti.
Imaṁ kho te, rājakumāra, samaṇo gotamo ubhatokoṭikaṁ pañhaṁ puṭṭho samāno neva sakkhiti uggilituṁ na sakkhiti ogilituṁ.
Seyyathāpi nāma purisassa ayosiṅghāṭakaṁ kaṇṭhe vilaggaṁ, so neva sakkuṇeyya uggilituṁ na sakkuṇeyya ogilituṁ;
evameva kho te, rājakumāra, samaṇo gotamo imaṁ ubhatokoṭikaṁ pañhaṁ puṭṭho samāno neva sakkhiti uggilituṁ na sakkhiti ogilitun”ti.
Tena kho pana samayena daharo kumāro mando uttānaseyyako abhayassa rājakumārassa aṅke nisinno hoti. Tom prilikom je princ Abhaya u krilu držao svog malog sinčića. Na to Blaženi reče princu Abhayi:
Atha kho bhagavā abhayaṁ rājakumāraṁ etadavoca:
“Taṁ kiṁ maññasi, rājakumāra, „Šta misliš, prinče?
sacāyaṁ kumāro tuyhaṁ vā pamādamanvāya dhātiyā vā pamādamanvāya kaṭṭhaṁ vā kaṭhalaṁ vā mukhe āhareyya, kinti naṁ kareyyāsī”ti? Ako bi, dok ti ili dadilja ne obraćate pažnju, ovo dete stavilo komad drveta ili kamen u usta i on se zaglavio u grlu, šta bi uradio?”
“Āhareyyassāhaṁ, bhante. „Poštovani gospodine, pokušao bih da mu to izvadim iz usta.
Sace, bhante, na sakkuṇeyyaṁ ādikeneva āhattuṁ, vāmena hatthena sīsaṁ pariggahetvā dakkhiṇena hatthena vaṅkaṅguliṁ karitvā salohitampi āhareyyaṁ. Ako mi ne bi uspelo, zgrabio bih detetu glavu jednom šakom, savio prst na drugoj i makar ga povredio da krv poteče, gurnuo bih mu prst duboko u grlo kako bih taj predmet izvadio.
Taṁ kissa hetu? A zašto?
Atthi me, bhante, kumāre anukampā”ti. Iz saosećanja prema detetu.”
“Evameva kho, rājakumāra, yaṁ tathāgato vācaṁ jānāti abhūtaṁ atacchaṁ anatthasaṁhitaṁ sā ca paresaṁ appiyā amanāpā, na taṁ tathāgato vācaṁ bhāsati. „Isto tako, prinče, reči za koje Tathāgata zna da su neistinite, netačne i beskorisne, koje se takođe drugima ne bi dopale, koje bi im bile neprijatne, takve reči Tathāgata ne izgovara.
Yampi tathāgato vācaṁ jānāti bhūtaṁ tacchaṁ anatthasaṁhitaṁ sā ca paresaṁ appiyā amanāpā, tampi tathāgato vācaṁ na bhāsati. One reči za koje Tathāgata zna da su istinite i tačne, ali beskorisne, koje se takođe drugima ne bi dopale, koje bi im bile neprijatne, takve reči Tathāgata ne izgovara.
Yañca kho tathāgato vācaṁ jānāti bhūtaṁ tacchaṁ atthasaṁhitaṁ sā ca paresaṁ appiyā amanāpā, tatra kālaññū tathāgato hoti tassā vācāya veyyākaraṇāya. One reči za koje Tathāgata zna da su istinite, tačne i korisne, ali koje se drugima ne bi dopale, koje bi im bile neprijatne, za takve reči Tathāgata zna pravi trenutak da ih izgovori.
Yaṁ tathāgato vācaṁ jānāti abhūtaṁ atacchaṁ anatthasaṁhitaṁ sā ca paresaṁ piyā manāpā, na taṁ tathāgato vācaṁ bhāsati. One reči za koje Tathāgata zna da su neistinite, netačne i beskorisne, ali koje bi se drugima dopale, koje bi im bile prijatne, takve reči Tathāgata ne izgovara.
Yampi tathāgato vācaṁ jānāti bhūtaṁ tacchaṁ anatthasaṁhitaṁ sā ca paresaṁ piyā manāpā tampi tathāgato vācaṁ na bhāsati. One reči za koje Tathāgata zna da su istinite i tačne, ali su beskorisne i koje bi se drugima dopale, koje bi im bile prijatne, takve reči Tathāgata ne izgovara.
Yañca tathāgato vācaṁ jānāti bhūtaṁ tacchaṁ atthasaṁhitaṁ sā ca paresaṁ piyā manāpā, tatra kālaññū tathāgato hoti tassā vācāya veyyākaraṇāya. One reči za koje Tathāgata zna da su istinite, tačne i korisne, koje bi se drugima dopale, koje bi im bile prijatne, za takve reči Tathāgata zna pravi trenutak da ih izgovori.
Taṁ kissa hetu? A zašto?
Atthi, rājakumāra, tathāgatassa sattesu anukampā”ti. Zato što u Tathāgati ima saosećanja za bića.”
“Yeme, bhante, khattiyapaṇḍitāpi brāhmaṇapaṇḍitāpi gahapatipaṇḍitāpi samaṇapaṇḍitāpi pañhaṁ abhisaṅkharitvā tathāgataṁ upasaṅkamitvā pucchanti, „Poštovani, kada učeni plemići, učeni brahmani, učeni kućedomaćini i učeni askete formulišu pitanje, dođu do Blaženog i postave ga, postoji li već u umu Blaženog misao: ’Ako dođu i pitaju me ovo, ja ću im odgovoriti ovako’?
pubbeva nu kho, etaṁ, bhante, bhagavato cetaso parivitakkitaṁ hoti ‘ye maṁ upasaṅkamitvā evaṁ pucchissanti tesāhaṁ evaṁ puṭṭho evaṁ byākarissāmī’ti, udāhu ṭhānasovetaṁ tathāgataṁ paṭibhātī”ti? Ili vam se odgovor javi na licu mesta?”
“Tena hi, rājakumāra, taññevettha paṭipucchissāmi, yathā te khameyya tathā naṁ byākareyyāsi. „Što se toga tiče, prinče, postaviću ti jedno pitanje. Odgovori kako misliš da treba.
Taṁ kiṁ maññasi, rājakumāra, Ša misliš, prinče?
kusalo tvaṁ rathassa aṅgapaccaṅgānan”ti? Da li se dobro razumeš u delove kočije?”
“Evaṁ, bhante, kusalo ahaṁ rathassa aṅgapaccaṅgānan”ti. „Da, dobro se razumem.”
“Taṁ kiṁ maññasi, rājakumāra, „A šta misliš, prinče?
ye taṁ upasaṅkamitvā evaṁ puccheyyuṁ: Kada ljudi dođu i pitaju te: ’Kako se zove ovaj deo kočije?’,
‘kiṁ nāmidaṁ rathassa aṅgapaccaṅgan’ti?
Pubbeva nu kho te etaṁ cetaso parivitakkitaṁ assa ‘ye maṁ upasaṅkamitvā evaṁ pucchissanti tesāhaṁ evaṁ puṭṭho evaṁ byākarissāmī’ti, udāhu ṭhānasovetaṁ paṭibhāseyyā”ti? postoji li već u tvom umu misao: ’Ako dođu i pitaju me ovo, ja ću im odgovoriti ovako’? Ili ti se odgovor javi na licu mesta?
“Ahañhi, bhante, rathiko saññāto kusalo rathassa aṅgapaccaṅgānaṁ. „Znan sam kao vozar koji dobro poznaje delove kočije.
Sabbāni me rathassa aṅgapaccaṅgāni suviditāni. Svaki deo kočije odlično poznajem.
Ṭhānasovetaṁ maṁ paṭibhāseyyā”ti. Zato bi mi se odgovor javio na licu mesta.”
“Evameva kho, rājakumāra, ye te khattiyapaṇḍitāpi brāhmaṇapaṇḍitāpi gahapatipaṇḍitāpi samaṇapaṇḍitāpi pañhaṁ abhisaṅkharitvā tathāgataṁ upasaṅkamitvā pucchanti, ṭhānasovetaṁ tathāgataṁ paṭibhāti. „Isto tako, prinče, kad učeni plemići, učeni brahmani, učeni kućedomaćini i učeni askete formulišu pitanje, dođu do Tathāgate i postave ga, odgovor se Tathāgati javi na licu mesta.
Taṁ kissa hetu? A zašto?
Sā hi, rājakumāra, tathāgatassa dhammadhātu suppaṭividdhā yassā dhammadhātuyā suppaṭividdhattā ṭhānasovetaṁ tathāgataṁ paṭibhātī”ti. Taj element stvari Tathāgata je do kraja razumeo, a kroz to puno razumevanje odgovor se Tathāgati javlja na licu mesta.”
Evaṁ vutte, abhayo rājakumāro bhagavantaṁ etadavoca: Kad to bi rečeno, princ Abhaya reče:
“abhikkantaṁ, bhante, abhikkantaṁ, bhante …pe… „Izvrsno, poštovani gospodine! Izvrsno! Baš kao kad bi neko ispravio ono što je stajalo naglavce, otkrio skriveno, pokazao put zalutalome ili upalio svetiljku u tami, tako da oni koji imaju oči mogu da vide, isto tako je poštovani Gotama, na više različitih načina, razjasnio Dhammu.
ajjatagge pāṇupetaṁ saraṇaṁ gatan”ti. Uzimam poštovanog Gotamu za utočište, njegovo učenje i zajednicu monaha za utočište. Neka me poštovani Gotama prihvati kao svog nezaređenog sledbenika koji, odsad pa do kraja života, pronađe svoje utočište!”
Abhayarājakumārasuttaṁ niṭṭhitaṁ aṭṭhamaṁ.