Theravadan

Other Translations: Deutsch , English , Italiano , Lietuvių kalba , ру́сский язы́к

From: Branislav Kovačević

Majjhima Nikāya 29 Budini govori srednje dužine 29

Mahāsāropamasutta Dugi govor o poređenju sa središtem stabla

Evaṁ me sutaṁ—Ovako sam čuo.

ekaṁ samayaṁ bhagavā rājagahe viharati gijjhakūṭe pabbate acirapakkante devadatte. Jednom je Blaženi boravio kraj Rāđagahe, na Lešinarevoj hridi, nedugo pošto je Devadatta otišao.

Tatra kho bhagavā devadattaṁ ārabbha bhikkhū āmantesi: Tu se Blaženi, u vezi sa Devadattom, ovako obrati monasima:

“Idha, bhikkhave, ekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṁ pabbajito hoti: „Monasi, recimo da neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući:

‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto, ’Žrtva sam rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje.

appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’

So evaṁ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṁ abhinibbatteti. I kad je otišao u beskućnike, stiče dobitak, poštovanje i dobar glas.

So tena lābhasakkārasilokena attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. Zadovoljan je tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom, njegova namera biva ostvarena.

So tena lābhasakkārasilokena attānukkaṁseti paraṁ vambheti: Na osnovu toga sam sebe hvali, a druge kritikuje ovako:

‘ahamasmi lābhasakkārasilokavā, ime panaññe bhikkhū appaññātā appesakkhā’ti. ’Stekao sam dobitak, poštovanje i dobar glas, ali ovi drugi monasi su nepoznati, niko za njih i ne zna.’

So tena lābhasakkārasilokena majjati pamajjati pamādaṁ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṁ viharati. Tako postaje opijen dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom, te je sve više nepažljiv, osvaja ga nepažljivost. Pošto je nepažljiv, živi u patnji.

Seyyathāpi, bhikkhave, puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṁ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṁ atikkamma phegguṁ atikkamma tacaṁ atikkamma papaṭikaṁ, sākhāpalāsaṁ chetvā ādāya pakkameyya ‘sāran’ti maññamāno. Zamislite čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za dobrom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom, naiđe na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru i spoljašnju koru, naseče on grane i lišće, te ih ponese misleći da je to srž stabla.

Tamenaṁ cakkhumā puriso disvā evaṁ vadeyya: Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže:

‘na vatāyaṁ bhavaṁ puriso aññāsi sāraṁ, na aññāsi phegguṁ, na aññāsi tacaṁ, na aññāsi papaṭikaṁ, na aññāsi sākhāpalāsaṁ. ’Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla, njegov meki deo, unutrašnja kora, spoljašnja kora, niti grane i lišće.

Tathā hayaṁ bhavaṁ puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṁ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṁ atikkamma phegguṁ atikkamma tacaṁ atikkamma papaṭikaṁ, sākhāpalāsaṁ chetvā ādāya pakkanto “sāran”ti maññamāno. Pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa, tragajući za dobrom drvenom građom, naišao je na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru i spoljašnju koru, nasekao je grane i lišće te ih poneo misleći da je to srž stabla.

Yañcassa sārena sārakaraṇīyaṁ tañcassa atthaṁ nānubhavissatī’ti. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće poslužiti za to.’

Evameva kho, bhikkhave, idhekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṁ pabbajito hoti: Isto tako, monasi, kad čovek iz poverenja napusti domaćinski život …

‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto,

appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti.

So evaṁ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṁ abhinibbatteti.

So tena lābhasakkārasilokena attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo.

So tena lābhasakkārasilokena attānukkaṁseti, paraṁ vambheti ‘ahamasmi lābhasakkārasilokavā, ime panaññe bhikkhū appaññātā appesakkhā’ti.

So tena lābhasakkārasilokena majjati pamajjati pamādaṁ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṁ viharati. tada živi u patnji.

Ayaṁ vuccati, bhikkhave, bhikkhu sākhāpalāsaṁ aggahesi brahmacariyassa; Takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo tek granje i lišće,

tena ca vosānaṁ āpādi. te se time zadovoljio.

Idha pana, bhikkhave, ekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṁ pabbajito hoti: A sad, monasi, recimo da čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući:

appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’

So evaṁ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṁ abhinibbatteti. I kad je tako otišao u beskućnike, stiče dobitak, poštovanje i dobar glas.

So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti na paripuṇṇasaṅkappo. Ali nije zadovoljan tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom; njegova namera nije ostvarena.

So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṁseti, na paraṁ vambheti. Na osnovu toga ne hvali sebe, niti kritikuje druge.

So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṁ āpajjati. Ne postaje opijen dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost.

Appamatto samāno sīlasampadaṁ ārādheti. I kako je marljiv, usavršava se u vrlini.

So tāya sīlasampadāya attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. Zadovoljan je usavršenošću u vrlini i njegova namera biva ostvarena.

So tāya sīlasampadāya attānukkaṁseti, paraṁ vambheti: Na osnovu toga sam sebe hvali, a druge kritikuje ovako:

‘ahamasmi sīlavā kalyāṇadhammo, ime panaññe bhikkhū dussīlā pāpadhammā’ti. 'Pun sam vrline, dobrog karaktera, ali ovi drugi monasi su nemoralni, lošeg karaktera.'

So tāya sīlasampadāya majjati pamajjati pamādaṁ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṁ viharati. Tako postaje opijen usavršenošću u vrlini, te je sve više nepažljiv, osvaja ga nepažljivost. Pošto je nepažljiv, živi u patnji.

Seyyathāpi, bhikkhave, puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṁ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṁ atikkamma phegguṁ atikkamma tacaṁ, papaṭikaṁ chetvā ādāya pakkameyya ‘sāran’ti maññamāno. Zamislite sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za dobrom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla, njegov meki deo i unutrašnju koru, naseče on spoljašnju koru te je ponese misleći da je to srž stabla.

Tamenaṁ cakkhumā puriso disvā evaṁ vadeyya: Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže:

‘na vatāyaṁ bhavaṁ puriso aññāsi sāraṁ, na aññāsi phegguṁ, na aññāsi tacaṁ, na aññāsi papaṭikaṁ, na aññāsi sākhāpalāsaṁ. ’Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće.

Tathā hayaṁ bhavaṁ puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṁ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṁ atikkamma phegguṁ atikkamma tacaṁ, papaṭikaṁ chetvā ādāya pakkanto “sāran”ti maññamāno; I tako, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao je njegovu spoljašnju koru te je poneo misleći da je to srž stabla.

yañcassa sārena sārakaraṇīyaṁ tañcassa atthaṁ nānubhavissatī’ti. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće poslužiti za to.’

Evameva kho, bhikkhave, idhekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṁ pabbajito hoti: Isto tako, monasi, kad čovek iz poverenja napusti domaćinski život…

‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto,

appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti.

So evaṁ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṁ abhinibbatteti.

So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti na paripuṇṇasaṅkappo.

So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṁseti, na paraṁ vambheti.

So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṁ āpajjati.

Appamatto samāno sīlasampadaṁ ārādheti.

So tāya sīlasampadāya attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo.

So tāya sīlasampadāya attānukkaṁseti, paraṁ vambheti:

‘ahamasmi sīlavā kalyāṇadhammo, ime panaññe bhikkhū dussīlā pāpadhammā’ti.

So tāya sīlasampadāya majjati pamajjati pamādaṁ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṁ viharati. tada živi u patnji.

Ayaṁ vuccati, bhikkhave, bhikkhu papaṭikaṁ aggahesi brahmacariyassa; Takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo tek spoljašnju koru

tena ca vosānaṁ āpādi. i time se zadovoljio.

Idha pana, bhikkhave, ekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṁ pabbajito hoti: A sad, monasi, recimo da čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući:

appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’

So evaṁ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṁ abhinibbatteti. I kad je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas.

So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti na paripuṇṇasaṅkappo. Ali nije zadovoljan tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom; njegova namera nije ostvarena…

So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṁseti, na paraṁ vambheti.

So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṁ āpajjati, appamatto samāno sīlasampadaṁ ārādheti. I kako je marljiv, usavršava se u vrlini.

So tāya sīlasampadāya attamano hoti no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. Zadovoljan je usavršenošću u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena.

So tāya sīlasampadāya na attānukkaṁseti, na paraṁ vambheti. Na osnovu toga ne hvali sebe, niti kritikuje druge.

So tāya sīlasampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṁ āpajjati. Ne postaje opijen usavršenošću u vrlini, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost.

Appamatto samāno samādhisampadaṁ ārādheti. I pošto je marljiv, usavrši se u koncentraciji.

So tāya samādhisampadāya attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. Zadovoljan je usavršenošću u koncentraciji i njegova namera biva ostvarena.

So tāya samādhisampadāya attānukkaṁseti, paraṁ vambheti: Na osnovu toga sebe hvali, a kritikuje druge ovako:

‘ahamasmi samāhito ekaggacitto, ime panaññe bhikkhū asamāhitā vibbhantacittā’ti. ’Koncentrisan sam, um mi je sjedinjen, ali ovi drugi monasi su nepažljivi, njihov um je rastresen.’

So tāya samādhisampadāya majjati pamajjati pamādaṁ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṁ viharati. Tako postaje opijen usavršenošću u koncentraciji, sve više je nemaran, osvaja ga nemar. Pošto je nemaran, živi u patnji.

Seyyathāpi, bhikkhave, puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṁ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṁ atikkamma phegguṁ tacaṁ chetvā ādāya pakkameyya ‘sāran’ti maññamāno. Zamislite sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za dobrom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla i njegov meki deo, naseče on unutrašnju koru te je ponese misleći da je to srž stabla.

Tamenaṁ cakkhumā puriso disvā evaṁ vadeyya ‘na vatāyaṁ bhavaṁ puriso aññāsi sāraṁ, na aññāsi phegguṁ, na aññāsi tacaṁ, na aññāsi papaṭikaṁ, na aññāsi sākhāpalāsaṁ. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ’Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće.

Tathā hayaṁ bhavaṁ puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṁ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṁ atikkamma phegguṁ tacaṁ chetvā ādāya pakkanto “sāran”ti maññamāno. I tako, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao je njegovu unutrašnju koru, te je poneo misleći da je to srž stabla.

Yañcassa sārena sārakaraṇīyaṁ tañcassa atthaṁ nānubhavissatī’ti. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće dobro poslužiti za to.’

Evameva kho, bhikkhave, idhekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṁ pabbajito hoti: Isto tako, monasi, kad čovek iz poverenja napusti domaćinski život…

‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto,

appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti.

So evaṁ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṁ abhinibbatteti.

So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti na paripuṇṇasaṅkappo.

So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṁseti, na paraṁ vambheti.

So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṁ āpajjati, appamatto samāno sīlasampadaṁ ārādheti.

So tāya sīlasampadāya attamano hoti no ca kho paripuṇṇasaṅkappo.

So tāya sīlasampadāya na attānukkaṁseti, na paraṁ vambheti.

So tāya sīlasampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṁ āpajjati, appamatto samāno samādhisampadaṁ ārādheti.

So tāya samādhisampadāya attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo.

So tāya samādhisampadāya attānukkaṁseti, paraṁ vambheti:

‘ahamasmi samāhito ekaggacitto, ime panaññe bhikkhū asamāhitā vibbhantacittā’ti.

So tāya samādhisampadāya majjati pamajjati pamādaṁ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṁ viharati. tada živi u patnji.

Ayaṁ vuccati, bhikkhave, bhikkhu tacaṁ aggahesi brahmacariyassa; Takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo tek unutrašnju koru

tena ca vosānaṁ āpādi. i time se zadovoljio.

Idha pana, bhikkhave, ekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṁ pabbajito hoti: A sad, monasi, recimo da čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući:

appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’

So evaṁ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṁ abhinibbatteti. I kad je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas.

So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti na paripuṇṇasaṅkappo. Ali nije zadovoljan tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom; njegova namera nije ostvarena…

So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṁseti, na paraṁ vambheti.

So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṁ āpajjati.

Appamatto samāno sīlasampadaṁ ārādheti. I kako je marljiv, usavršava se u vrlini.

So tāya sīlasampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. Zadovoljan je usavršenošću u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena…

So tāya sīlasampadāya na attānukkaṁseti, na paraṁ vambheti.

So tāya sīlasampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṁ āpajjati, appamatto samāno samādhisampadaṁ ārādheti. I pošto je marljiv, usavršava se u koncentraciji.

So tāya samādhisampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. Zadovoljan je usavršenošću u koncentraciji, ali njegova namera nije ostvarena.

So tāya samādhisampadāya na attānukkaṁseti, na paraṁ vambheti. Na osnovu toga ne hvali sebe, niti kritikuje druge.

So tāya samādhisampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṁ āpajjati appamatto samāno ñāṇadassanaṁ ārādheti. Ne postaje opijen usavršenošću u koncentraciji, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, postiže znanje i viđenje.

So tena ñāṇadassanena attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. Zadovoljan je tim znanjem i viđenjem i njegova namera biva ostvarena.

So tena ñāṇadassanena attānukkaṁseti, paraṁ vambheti: Na osnovu toga sebe hvali, druge kritikuje ovako:

‘ahamasmi jānaṁ passaṁ viharāmi. ’Živim znajući i videći,

Ime panaññe bhikkhū ajānaṁ apassaṁ viharantī’ti. ali ovi drugi monasi žive i bez znanja i bez viđenja.’

So tena ñāṇadassanena majjati pamajjati pamādaṁ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṁ viharati. Tako postaje opijen znanjem i viđenjem, sve više je nepažljiv, osvaja ga nepažljivost. Pošto je nepažljiv, živi u patnji.

Seyyathāpi, bhikkhave, puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṁ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṁ phegguṁ chetvā ādāya pakkameyya ‘sāran’ti maññamāno. Zamislite sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, traga za dobrom drvenom građom i tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. Zanemarivši srž stabla, naseče on njegov meki deo i ponese ga misleći da je to srž stabla.

Tamenaṁ cakkhumā puriso disvā evaṁ vadeyya: Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže:

‘na vatāyaṁ bhavaṁ puriso aññāsi sāraṁ na aññāsi phegguṁ na aññāsi tacaṁ na aññāsi papaṭikaṁ na aññāsi sākhāpalāsaṁ. ’Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće.

Tathā hayaṁ bhavaṁ puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṁ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṁ phegguṁ chetvā ādāya pakkanto “sāran”ti maññamāno. I tako, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa … nasekao je njegov meki deo, te ga poneo misleći da je to srž stabla.